All human affairs rest upon probabilities, and the same thing is true everywhere. If man were immortal he could be perfectly sure of seeing the day w… - Charles Sanders Peirce

A certain maxim of Logic which I have called Pragmatism has recommended itself to me for diverse reasons and on sundry considerations. Having taken it as my guide for most of my thought, I find that as the years of my knowledge of it lengthen, my sense of the importance of it presses upon me more and more. If it is only true, it is certainly a wonderfully efficient instrument. It is not to philosophy only that it is applicable. I have found it of signal service in every branch of science that I have studied. My want of skill in practical affairs does not prevent me from perceiving the advantage of being well imbued with pragmatism in the conduct of life.

We are accustomed to speak of ideas as reproduced, as passed from mind to mind, as similar or dissimilar to one another, and, in short, as if they were substantial things; nor can any reasonable objection be raised to such expressions. But taking the word "idea" in the sense of an event in an individual consciousness, it is clear that an idea once past is gone forever, and any supposed recurrence of it is another idea. These two ideas are not present in the same state of consciousness, and therefore cannot possibly be compared.

Они који извршавају на различите начине организовану моћ у држави неће се никада моћи уверити у то да опасна размишљања не треба на неки начин потчињавати. Тамо где право говора није отворено спречавано, јединство мнења се постиже моралним терором са којим су поштовани у друштву изричито сагласни. Следити мишљење владајућих значи ићи стазом мира. Нека су скретања допуштена, друга која важе као несигурна, забрањена. Она су различита у различитим земљама и различитим епохама, али ма где био: ако је познато да припадаш табуисаној вери можеш бити сигуран да ће с тобом поступати с окрутношћу која је мање брутална, али рафинованија од лова на вука. Највећи духовни доброчинитељи човечанства никада се нису усудили а и данас се не усуђују да изнесу своје мисли. Сенка сумње прима фацие пада на свако размишљање које се чини важним за сигурност друштва. По правилу прогањање долази само споља: човек се сам раздире и често је преплашен тиме што заступа ставове против којих су га његовог мишљења ауторитету учили да се бори. Мирном и добронамерном карактеру стога тешко пада да се супротстави покушају потчињавања.