Jedna naranča na stolu Tvoja haljina na podu A ti u mojem krevetu Sladak dar trenutka Svježina noći Toplina mojega života. - Jacques Prévert

y como la gente sola que no tiene nada que hacer y que hace cualquier cosa para pasar el tiempo el papa se come dulcemente las uñas maquinalmente y después alisa con el pie los pliegues de la alfombra
y después bosteza
y después cruza la pierna derecha sobre la pierna izquierda y se da un golpecito en la rodilla para comprobar cómo anda de reflejos y después reflexiona
y hechas las reflexiones del caso constata que en lo que a reflejos se refiere la cosa está definitivamente terminada.
de pronto una voz
una voz que llega de muy lejos
una voz desoladora
una voz de hueso
una voz muerta
la voz de un viejo ventrílocuo que murió hace miles de años
y que en el fondo de su tumba sigue ventriloqueando
...
y esta atroz voz apelmazada
esa voz porcachona… esta voz necrológica religiosa soldadesca venenosa neomorisca
esa voz capitalista
esa voz obscena
esa voz odiófila
esta voz habla para la hez del mundo entero
y la hez del mundo entero la escucha
y le responde aullando

Alors les coudes sur la sainte table
le Diable regarde Dieu en face
avec un sourire de côté
et il fait du pied aux anges et Dieu est bien embêté.

POD RALOM
Ralo tvog blagog čelicnog pogleda
izbrazdalo je moje srce
i iz te zemlje preorane
cvet rastanka je zaridao

Danas
u istom gradu
u kome smo se rastali
jedino ja vidim tvoju statuu
na trgu Izgubljenja
Hiljade dana vec je prošlo
od dana kada smo se poslednji put ljubili
nekad se gledam u ogledalo
nemajući hrabrosti da se obrijem
I to uvek padne ponedeljkom
ponedeljkom kad su berbernice zatvorene
i onda se dosađujem

I onda otvaram prozor
zovem te
i ti si tu
sa zlatnim brijačem i srebrnom četkom
u paklenoj kadi tvog poslednjeg ljubavnika
sa četrdeset konja od groma i vetra
I letim ti
i brijem se kako se nijedan princ nije obrijao
i kupam se sa sto pedeset na sat
kako se niko na svetu
sem onih kojima se tako nešto već desilo
okupao nije
Ne pitam te čak ni kamo idemo
ne zato što me ne zanima
već zato što znam
da ni ti sama ne znaš
I kao što ti to umeš postavljaš mi pitalice
te kada je rođena smrt
te kada će život konačno umreti
onda zašto se smejem
i zašto smo se ono rastali

Za volanom je čovek plemenita roda
a ni on ne zna
ko mu je sve u kolima

I ja onako još nasapunjanih ruku
zatvaram mu oči
UU uu! pogodi ko je
I kola tako polete u stranu da...

Ali u zidini zime uvek će postojati otvor
kroz koji će se moći videti ono najlepše leto

Smotana gvožđurija prelivena krvlju
eksplozija radosti
A da ih i ne zoveš
srećne uspomene javljaju se tu sam
i vraćaju se na svoja mesta kraj neugašene vatre

Vreme ne zna koje je doba
doba ne zna koje je vreme

Jednoga dana talas toplote
oboje nas je zahvatio
modrica sreće
koja se više ne da izbrisati.