Des milliers et des milliers d'années Ne sauraient suffire Pour dire La petite seconde d'éternité Où tu m'as embrassé Où je t'ai embrassèe Un matin d… - Jacques Prévert

La tierra gira
gira con sus árboles… sus jardines… sus casas…
gira con sus grandes charcos de sangre
y todas las cosas vivas giran con ella y sangran…
A la tierra todo eso
le da igual
gira y todas las cosas vivas lanzan alaridos
le da igual
gira
no deja de girar
y la sangre no deja de correr…
A dónde va toda esa sangre derramada
la sangre de los crímenes… la sangre de las guerras…
la sangre de la miseria…
y la sangre de los hombres torturados en las cárceles
la sangre de los niños torturados tranquílamente por papá y mamá
y la sangre de los hombres que sangran de la cabeza
en las celdas de castigo…
y la sangre del que coloca las tejas
...
sangre cuajada como la leche
como la leche cuando está cortada
como la tierra que gira
con su leche… con sus vacas…
con sus vivos… con sus muertos…

POD RALOM
Ralo tvog blagog čelicnog pogleda
izbrazdalo je moje srce
i iz te zemlje preorane
cvet rastanka je zaridao

Danas
u istom gradu
u kome smo se rastali
jedino ja vidim tvoju statuu
na trgu Izgubljenja
Hiljade dana vec je prošlo
od dana kada smo se poslednji put ljubili
nekad se gledam u ogledalo
nemajući hrabrosti da se obrijem
I to uvek padne ponedeljkom
ponedeljkom kad su berbernice zatvorene
i onda se dosađujem

I onda otvaram prozor
zovem te
i ti si tu
sa zlatnim brijačem i srebrnom četkom
u paklenoj kadi tvog poslednjeg ljubavnika
sa četrdeset konja od groma i vetra
I letim ti
i brijem se kako se nijedan princ nije obrijao
i kupam se sa sto pedeset na sat
kako se niko na svetu
sem onih kojima se tako nešto već desilo
okupao nije
Ne pitam te čak ni kamo idemo
ne zato što me ne zanima
već zato što znam
da ni ti sama ne znaš
I kao što ti to umeš postavljaš mi pitalice
te kada je rođena smrt
te kada će život konačno umreti
onda zašto se smejem
i zašto smo se ono rastali

Za volanom je čovek plemenita roda
a ni on ne zna
ko mu je sve u kolima

I ja onako još nasapunjanih ruku
zatvaram mu oči
UU uu! pogodi ko je
I kola tako polete u stranu da...

Ali u zidini zime uvek će postojati otvor
kroz koji će se moći videti ono najlepše leto

Smotana gvožđurija prelivena krvlju
eksplozija radosti
A da ih i ne zoveš
srećne uspomene javljaju se tu sam
i vraćaju se na svoja mesta kraj neugašene vatre

Vreme ne zna koje je doba
doba ne zna koje je vreme

Jednoga dana talas toplote
oboje nas je zahvatio
modrica sreće
koja se više ne da izbrisati.

el esfuerzo humano no tiene la edad de la razón
el esfuerzo humano tiene la edad de los cuarteles
la edad de los penales y de las prisiones
la edad de las iglesias y de las fábricas
la edad de los cañones
...
se nutre de malos sueños
y se emborracha con el mal vino de la resignación
y como una gran ardilla borracha
da vueltas sin cesar
en un universo hostil
polvoriento y bajo de techo
y forja sin pausa la cadena
la terrorífica cadena donde todo se encadena
la miseria el beneficio el trabajo la matanza
la tristeza la desgracia el insomnio y el aburrimiento
La terrorífica cadena de oro
de carbón de hierro y de acero
de escoria de hierro y de polvo de carbón
alrededor del cuello
de un mundo desamparado