y la noche cae sobre la campaña electoral en Roma el papa ha sido elegido en los cuatro puntos cardinales hay cardenales que no serán papas todo está… - Jacques Prévert

Y arrastran los pies con paso cadencioso…
Avanzan penosamente
Encenagados en sus campos elíseos
Y cantan a voz en cuello la canción funeraria
Sí ellos cantan
A voz en cuello
Pero por nada del mundo querrían sacarse
Todo eso que está muerto en sus cabezas
Porque
En sus cabezas
Brota la flor sagrada
La maldita magra florecilla
La flor enferma
La flor acre
La flor siempre marchita
La flor personal…
…El pensamiento…

POD RALOM
Ralo tvog blagog čelicnog pogleda
izbrazdalo je moje srce
i iz te zemlje preorane
cvet rastanka je zaridao

Danas
u istom gradu
u kome smo se rastali
jedino ja vidim tvoju statuu
na trgu Izgubljenja
Hiljade dana vec je prošlo
od dana kada smo se poslednji put ljubili
nekad se gledam u ogledalo
nemajući hrabrosti da se obrijem
I to uvek padne ponedeljkom
ponedeljkom kad su berbernice zatvorene
i onda se dosađujem

I onda otvaram prozor
zovem te
i ti si tu
sa zlatnim brijačem i srebrnom četkom
u paklenoj kadi tvog poslednjeg ljubavnika
sa četrdeset konja od groma i vetra
I letim ti
i brijem se kako se nijedan princ nije obrijao
i kupam se sa sto pedeset na sat
kako se niko na svetu
sem onih kojima se tako nešto već desilo
okupao nije
Ne pitam te čak ni kamo idemo
ne zato što me ne zanima
već zato što znam
da ni ti sama ne znaš
I kao što ti to umeš postavljaš mi pitalice
te kada je rođena smrt
te kada će život konačno umreti
onda zašto se smejem
i zašto smo se ono rastali

Za volanom je čovek plemenita roda
a ni on ne zna
ko mu je sve u kolima

I ja onako još nasapunjanih ruku
zatvaram mu oči
UU uu! pogodi ko je
I kola tako polete u stranu da...

Ali u zidini zime uvek će postojati otvor
kroz koji će se moći videti ono najlepše leto

Smotana gvožđurija prelivena krvlju
eksplozija radosti
A da ih i ne zoveš
srećne uspomene javljaju se tu sam
i vraćaju se na svoja mesta kraj neugašene vatre

Vreme ne zna koje je doba
doba ne zna koje je vreme

Jednoga dana talas toplote
oboje nas je zahvatio
modrica sreće
koja se više ne da izbrisati.

es increíble lo que inventa el hombre
para confundir al hombre
y como todo ocurre tranquilamente
el hombre cree vivir y sin embargo ya está casi muerto
y desde hace mucho tiempo
va y viene en un triste decorado
color vida de familia
color primero de año
con el retrato de la abuela
del abuelo y del tío Vicente
cuyas orejas olían horriblemente
y que no tenía más que un diente
el hombre pasea por un cementerio
pasea de la correa su aburrimiento
sin atreverse a decir nada
sin atreverse a hacer nada
sólo quiere que la cosa termine de una vez