"هزاران هزار سال کافی نیست برای بیان آن لحظه ی کوچکِ ابدیت که در آغوشم کشیدی که در آغوشت کشیدم صبحگاهی در روشنای زمستان در پارک "مون سوری" در پاریس در… - Jacques Prévert

TA LJUBAV
Ta ljubav
Tako žestoka
Tako krhka
Tako nežna
Tako beznadežna
Ta ljubav lepa kao dan
I ružna kao vreme
Kad je vreme ružno
Ta ljubav tako istinita
Ta ljubav tako lepa
Tako srećna
Tako radosna
I tako nejasna
Što drhti od straha ko dete od mraka
Tako sigurna u svoje moći
Ko smiren čovek u mrkloj noći
Ta ljubav koja je plašila druge
Koja ih je terala da govore
Koja ih je terala da blede
Ta vrebana ljubav
Jer smo ih vrebali
Gonjena ranjena zgažena dotučena odbačena zaboravljena
Jer smo je gonili ranili zgazili dotukli odbacili zaboravili
Sva ta ljubav
Još tako živa
I tako osunčana
Ljubav je tvoja
Ljubav je moja
Ono što je bilo
Ono uvek novo
Što se nije promenilo
Istinito kao biljka
Ustreptalo kao ptica
Toplo živo kao leto
Možemo oboje
Otići vratiti se
Možemo zaboraviti
I posle opet zaspati
Probuditi se patiti
Ostariti opet zaspati
O smrti snevati
Probuditi se smešiti smejati
Podmladiti se pevati
Naša ljubav ostaje tu
Tvrdoglava kao mazga
Živa kao želja
Svirepa kao pamćenje
Glupa kao kajanje
Nežna kao uspomena
Hladna kao mermer
Lepa kao dan
Kao dete slabašna
Smeši nam se nestašno
Govori a ništa ne kaže
Slušam je drhteći strašno
I vičem
Vičem zbog tebe
Vičem zbog sebe
Preklinjem te
Zbog tebe zbog sebe zbog svih što se vole
I što su se voleli
Da vičem joj
Zbog tebe zbog sebe i zbog svih ostalih
Koje ne poznajem
Ostani tu
Ostani gde si
Tu gde si nekad bila
Ostani tu
Ne miči se
Ne odlazi
Mi što smo voljeni
Mi smo te zaboravili
A ti nas ne zaboravi
Samo smo tebe na zemlji imali
Ne dozvoli da postanemo hladni
Mnogo dalje uvek
I bilo gde
Javi nam se da si živa
Mnogo kasnije u nekom šumarku
U šumi pamćenja iskrsni
I nama se pridruži
Ruku nam pruži
I spasi nas

Le malheur avait mis
les habits du mensonge
Ils étaient d’un beau rouge
couleur du sang du cœur
Mais son cœur à lui était gris

Penché sur la margelle
il me chantait l’amour
Sa voix grinçait comme la poulie
Et moi
dans mon costume de vérité
je me taisais et je riais
et je dansais
au fond du puits
Et sur l’eau qui riait aussi
la lune brillait contre le malheur
la lune se moquait de lui.

un parado sentado al borde de la acera
un taxi en una avenida
un muerto
otro muerto
un asesino
una regadera