An orange on the table Your dress on the rug And you in my bed Sweet present of the present Cool of night Warmth of my life - Jacques Prévert

Singular historia: pretendió saber que Judas lo señalaría con el dedo a gentes que le conocían muy bien desde hacía tiempo, y, aún sabiendo que Judas debía traicionarlo, no le previno.
En fin, el pueblo empieza a gritar Barrabás, Barrabás, mueran los polis, abajo las sotanas y, crucificado entre dos chulos, uno de los cuales era chivato, exhala el último suspiro; las mujeres se revuelcan por el suelo aullando de dolor, un gallo canta y el trueno truena como de costumbre.
Confortablemente instalado sobre su nube insignia, Dios padre, de la casa Dios padre hijo Espíritu Santo y Cía., lanza un inmenso suspiro de satisfacción; seguidamente dos o tres nubecillas subalternas estallan con obsequiosidad y Dios padre exclama: «Loado sea yo, bendita mi santa razón social, con mi bienamado hijo en la cruz, mi negocio está lanzado!»

An orange on the table
Your robe on the carpet
And you in my bed
Sweet present of the present
Coolness of the night
Warmth of my life.

POD RALOM
Ralo tvog blagog čelicnog pogleda
izbrazdalo je moje srce
i iz te zemlje preorane
cvet rastanka je zaridao

Danas
u istom gradu
u kome smo se rastali
jedino ja vidim tvoju statuu
na trgu Izgubljenja
Hiljade dana vec je prošlo
od dana kada smo se poslednji put ljubili
nekad se gledam u ogledalo
nemajući hrabrosti da se obrijem
I to uvek padne ponedeljkom
ponedeljkom kad su berbernice zatvorene
i onda se dosađujem

I onda otvaram prozor
zovem te
i ti si tu
sa zlatnim brijačem i srebrnom četkom
u paklenoj kadi tvog poslednjeg ljubavnika
sa četrdeset konja od groma i vetra
I letim ti
i brijem se kako se nijedan princ nije obrijao
i kupam se sa sto pedeset na sat
kako se niko na svetu
sem onih kojima se tako nešto već desilo
okupao nije
Ne pitam te čak ni kamo idemo
ne zato što me ne zanima
već zato što znam
da ni ti sama ne znaš
I kao što ti to umeš postavljaš mi pitalice
te kada je rođena smrt
te kada će život konačno umreti
onda zašto se smejem
i zašto smo se ono rastali

Za volanom je čovek plemenita roda
a ni on ne zna
ko mu je sve u kolima

I ja onako još nasapunjanih ruku
zatvaram mu oči
UU uu! pogodi ko je
I kola tako polete u stranu da...

Ali u zidini zime uvek će postojati otvor
kroz koji će se moći videti ono najlepše leto

Smotana gvožđurija prelivena krvlju
eksplozija radosti
A da ih i ne zoveš
srećne uspomene javljaju se tu sam
i vraćaju se na svoja mesta kraj neugašene vatre

Vreme ne zna koje je doba
doba ne zna koje je vreme

Jednoga dana talas toplote
oboje nas je zahvatio
modrica sreće
koja se više ne da izbrisati.